Nacionalna kancelarija ( koncept )

Posted by: crnaperla on: 30 avgusta, 2010

• In: Uncategorized
• 2 Comments

ZAŠTITA  PRAVA  PACIJENATA

koncept za osnivanje

NACIONALNE KANCELARIJE

(o kome ni resorno Ministarstvo ni bilo ko drugi neće da čuje)

Aktuelni  problemi

1. Iz izjava više građana koji su se u poslednje vreme obraćali medijima, proizilazi: prvo, da je teško oštećeno zdravlje, njihovo ili članova njihovih porodica ili smrt člana porodice nastupila zbog profesionalne greške zdravstvenog radnika u dijagnostici, lečenju i /ili rehabilitaciji; drugo, da su se obraćali mnogim institucijama ali nisu dobili odgovor  ili nisu zadovoljni odgovorom; treće, provejava nepoverenje u pojedine zdravstvene radnike i ustanove ali i pojedine državne organe jer smatraju da su neki ljudi koji rade u tužilaštvima i sudovima ili nestručni ili da neće da se zameraju lekarima, s obzirom da prema istim mišljenjima, sudski postupci traju godinama, ponekad i zastarevaju ili se optuženi zdravstveni radnici osuđuju na blage uslovne kazne. A kako pravosuđe uporno ćuti na takve javno izrečene kritike, treba li verovati da su kritike osnovane?

Na ovom mestu ne može se ocenjivati da li su izložena subjektivna mišljenja zasnovana samo na boli zbog gubitka bliske osobe ili su zasnovana na objektivnim činjenicama. Svako se, međutim, može upitati šta je istina a neki građani su se već zapitali da li se ista tragedija  može desiti i njima  ili članovima njihovih  porodica..

Drugim rečima, ovo  nije pitanje odnosa samo pojedini pacijent- pojedini zdravstveni radnik već jeste ili može postati i ozbiljno političko pitanje. No,  ovaj  tekst ne bavi se tim aspektima već samo  da li je  zakonom uspostavljeni sistem zaštite prava pacijenata takav da obezbeđuje  efikasno  utvrđivanje objektivne istine u svakom slučaju.

1. Prema Ustavu Republike Srbije, ljudski život je neprikosnoven (čl.24) i svako ima pravo na zaštitu svog fizičkog i psihičkog zdravlja (čl.68). Činjenica je da postoje dva opširna zakona- Zakon o zdravstvenoj zaštiti i Zakon o komorama zdravstvenih radnika[1] i na osnovu njih, određena podzakonska regulativa.

Međutim, u konkretnim slučajevima koje su u medijima opisivali ojađeni građani, ostalo je nejasno da li je lekar  striktno primenio propisanu medicinsku proceduru ili nije, i drugo, da li su za sve  važnije medicinske procedure u dijagnostici, lečenju i rehabilitaciji uopšte utvrđene odgovarajuće medicinske procedure ili se lekar u praksi često oslanja samo na nekad stečeno znanje na fakultetu ili što je sam pronašao u savremenoj stručnoj literaturi. Konkretan odgovor na ova dva pitanja nisu dali nadležni organi u oblasti zdravstva, odnosno njihovi odgovori  su uopšteni kao da govore političari.

Dalje,  da li će na  određenim poslovima u zdravstvu koji objektivno nose veći rizik po zdravlje i život pacijenta, lekar raditi 5 ili 10 sati neprekidno ili u svojoj 70-toj godini života, ne bi smelo da bude samo stvar lične odluke lekara koji takve poslove obavlja ili  stvar odluke njegovog poslodavca, već stvar odluke kompetentnih organa u oblasti zdravstva na nivou republike.[2]

1. Postavlja se pitanje kakvu zaštitu ima nezadovoljni pacijent?

Prvo, u čl.39 Zakona o zdravstvenoj zaštiti utvrđeno je pravo pacijenta na prigovor. Naime, nezadovoljni pacijent (uskraćeno pravo na zdravstvenu zaštitu, nezadovoljstvo pruženom uslugom i dr) može uložiti prigovor zaštitniku pacijentovih prava (u daljem tekstu : zaštitnik ). Po zakonu, direktor svake zdravstvene ustanove određuje jednog od zaposlenih u ustanovi da vrši funkciju zaštitnika.

Zaštitnik je dužan da u  roku  od  5 dana od dana prijema prigovora, prouči sve bitne činjenice i okolnosti i da najkasnije u roku od 3 dana, o svom nalazu  obavesti direktora  zdravstvene ustanove i podnosioca  prigovora. Ovo zakonsko rešenje otvara sledeća pitanja:

Zaštitnik verovatno može da »završi » posao u zakonskom roku ako se pacijent žalio, na primer, što je više od 2 sata čekao na zakazani prijem kod lekara,  medicinska sestra je bila osorna, nije dobio obaveštenje u smislu čl.28 Zakona i sl.

Međutim, ako se u prigovoru tvrdi da je stručnom greškom zdravstvenog radnika, pacijentu narušeno ili pogoršano zdravstveno stanje ili je nastupila smrt, pomenuti zaštitnik i pored najbolje volje, ne može u roku od 5 dana  da utvrdi sve bitne činjenice a kad se vrši obukcijski nalaz u nadležnoj instituciji, na nalaz se čeka više dana. Naime, prema nezvaničnim informacijama, u praksi, ove poslove uglavnom vrše pravnici.  Pravnik je stručno nekompetentan da sam ocenjuje da li je ili nije učinjena stručna medicinska greška.Verovatno ne treba očekivati da će svaki zdravstveni radnik  dobrovoljno priznati počinjenu grešku.

Ako, dakle, pravnik nije stručno  kompetentan a ipak preda pacijentu negativan odgovor na njegov prigovor, ko se krije iza takvog odgovora i ko je i da li uopšte odgovoran za dati odgovor ?  Ako je zaštitnik po struci lekar opšte medicine ili specijalista određene grane medicine, može li on  sam da ocenjuje rad  lekara specijaliste druge grane medicine na čiji je rad uložen prigovor?

Nema zakonske sankcije za zaštitnika  koji (olako) odbaci prigovor pacijenta čak i u slučaju kad nadležni organ kasnije utvrdi da je pacijent bio u pravu (komora zdravstvenih radnika, redovni sud u krivičnom postupku ili postupku za naknadu štete).

Prema novinskom izveštaju, u prvih 9 meseci 2007 godine, građani su podneli 2.253 primedbi na kršenje prava pacijenata od čega je rešeno  2.067 prijava ili 91,74 %, što je svakako dobar rezultat. Međutim, ne vidi se kako je rešeno tih 2.067 prijava, odnosno koliko od toga je odbijeno  a koliko usvojeno i kako. Za čitaoca novina ništa ne znači objavljena informacija da se skoro polovina svih prigovora tiče odnosa prema pacijentu, da sledi veliki  broj  prigovora na pruženo lečenje, itd.[3]

U kampanji »Imate pravo« koju je tokom 4 meseca 2007 godine sprovodilo Ministarstvo zdravlja, objašnjavana su zakonska  prava  pacijenta. Pojam »kampanja« jasno pokazuje da je aktivnost povremena  ili  privremena. Neophodna je stalna, kontiunirana aktivnost na edukaciji stanovništva u dva pravca: prvo, u objašnjavanju zakonskih prava i obaveza pacijenata i drugo, da prilikom prvog odlaska kod lekara, pacijent tačno i potpuno obavesti lekara o svom zdravstvenom stanju (preležane bolesti ili bolesti od kojih se leči i dr), jer prikrivanje takvih činjenica može dovesti do komplikacija i teških štetnih posledica po ljudsko zdravlje i život.

Takav  program edukacije stanovništva trebalo bi da zajedno pripremaju i sprovode Nacionalna  kancelarija i Ministarstvo zdravlja u saradnji sa udruženjima pacijenata.

Drugo, prema stavu 7 čl.39 Zakona, građanin nezadovoljan  odgovorom na svoj prigovor može se obratiti zdravstvenoj inspekciji. Međutim, prema čl.250 Zakona, troškove postupka zdravstvene inspekcije koji je pokrenut po zahtevu stranke, snosi podnosilac zahteva što ne treba komentarisati.

Prema odredbama čl.247-249 Zakona o zdravstvenoj zaštiti, zdravstvena inspekcija ocenjuje zakonitost u formalno-pravnom smislu, jer pregleda opšta i pojedinačna akta, prostor i opremu…naređuje otklanjanje nedostataka u pogledu  ispunjenosti uslova za početak rada i obavljanje delatnosti, odnosno da privremeno zabrani obavljanje zdravstvene delatnosti. Praktično, jedina mera usmerena ka zdravstvenom radniku koji je svojom profesionalnom greškom oštetio zdravlje ili uništio ljudski život je ovlašćenje inspekcije da predloži komori oduzimanje licence (čl.249 tač.10 Zakona o zdravstvenoj zaštiti). Može da podnese i  krivičnu prijavu javnom tužilaštvu.

Treće, ako poznaje krivični zakon i  ako veruje da je zdravstveni radnik učinio krivično delo koje se goni po službenoj dužnosti, može da podnese krivičnu prijavu nadležnom javnom tužilaštvu.

Četvrto, ako građanin traži naknadu štete, može da se obrati privatnom tužbom redovnom sudu.

Peto, građanin se  može pretstavkom da  obrati  komori..  Po čl.37 Zakona o komorama zdravstvenih radnika, pacijent može zahtevati da se u komori imenuje posrednik koji ce posredovati u sporu izmedju člana komore i pacijenta u vezi sa obavljanjem zdravstvene delatnosti. Da li je gradjanima jasno o kom sporu je reč?

Ili, prema čl.41 istog zakona ako organ komore na osnovu pritužbe gradjanina posumnja da je član komore izvršio povredu profesionalne dužnosti, komora pokreće disciplinski  postupak pred svojim sudom časti. Šta ako neko olako samo na osnovu subjektivne procene zaključi da nema sumnje i odbaci pritužbu gradjanina? Drugim rečima, obraćanje građanina komori nema karakter žalbe po kojoj se obavezno pokreće drugostepeni postupak već samo inicijative koja se može ali i ne mora prihvatiti, podnosilac se može ali i ne mora obavestiti o razlozima neprihvatanja.

Šesto, obraćanje organizaciji zdravstvenog osiguranja nije sporno (na primer, zdravstvena ustanova je od  pacijenta naplatila veće troškove nego što ima pravo).

Može se zaključiti da je osnovna ideja o zaštiti prava pacijenata dobra ali da zakonom predviđeni uslovi i  postupak ne garantuju stvarnu i efikasnu zaštitu prava pacijenata.

Nijedan organ nije u poziciji drugostepenog organa koji obavezno postupa po  redovnim  ili vanrednim pravnim lekovima pod uslovima  propisanim zakonom.

Naime, postavlja se pitanje kakva je pravna priroda akta u kome zaštitnik izlaže svoj nalaz povodom prigovora- da li je to upravni akt, akt poslovanja ili nešto treće ? No, bez obzira na pravnu prirodu tog akta, postavlja se pitanje zašto se ovde ne primenjuje opšte načelo o dvostepenosti u rešavanju o pravu ili pravnom interesu građanina zasnovanom na zakonu, na primer, prava o kojima se rešava u upravnom postupku; prava o kojima se rešava u sudskom postupku; prvostepene i drugostepene lekarske komisije  postoje  u zavodu za zdravstveno osiguranje (na primer, odlučivanje o trajanju privremene sprečenosti za rad zbog bolesti) i u  fondu penzijskog i invalidskog osiguranja (na primer, zahtev za ostvarivanje prava na invalidsku penziju). U oblasti zdravstvene zaštite radi se o ljudskim pravima utvrđenim u čl. 24 i 68 Ustava i pravu na prigovor utvrđen u čl.39 Zakona o zdravstvenoj zaštiti.

Prema čl.170 Ustava, ustavnom sudu se može izjaviti  ustavna žalba protiv pojedinačnog akta kojim se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčena ustavom, ako su iscrpljena ili nisu  predviđena  druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Odgovor zaštitnika  na prigovor građanina ne može se podvesti pod odredbe čl.170 Ustava, jer akt nije doneo državni organ ili organizacija kojoj je povereno javno ovlašćenje. Te ustavne odredbe se ovde pominju jer pokazuju da su načelo dvostepenosti i sudska zaštita, velika demokratska načela kojima se štite  ustavnost i zakonitost i pravna sigirnost građanina.

S druge strane,  kad je reč o pravima građanina u oblasti zdravstvene zaštite, načelo dvostepenosti ne postoji.  Jedini pravni lek koji građanin može da koristi jeste privatna tužba za naknadu štete i zahtev za posredovanje u sporu u komori a svi drugi postupci se pokreću ili ne pokreću zavisno od  odluke organa kome se građanin obrati. Mnogi građani  odustaju  od privatne tužbe sudu za naknadu štete, zbog nemogućnosti da plate skupe advokatske usluge ili su čuli da takvi sporovi predugo traju. No,  nezavisno od toga, postavlja se pitanje  da li sudove treba pretrpavati ovakvim sporovima tim pre što i  u takvim sporovima sudovi moraju  da se oslone na ekspertsko medicinsko mišljenje.

Predlozi  rešenja

1. Odnosi zdravstveni radnici-pacijenti treba da se uspostavljaju i stalno unapređuju na sledećim osnovama:

Prvo, da se u zdravstvenom sistemu obezbede svi neophodni uslovi za kvalitetno pružanje zdravstvene usluge.

Drugo, da svaka zdravstvena organizacija i svaki zdravstveni radnik ima jasno utvrđenu  odgovornost za poslove iz svog delokruga što znači da svako odgovara za činjenje (ono što je učinjeno suprotno propisima i pravilima struke) i za nečinjenje ( ono što nije učinjeno a bila je propisana dužnost da se učini) ;

Treće, da o postojanju ili nepostojanju profesionalne greške i o  odgovornosti za utvrđenu grešku prvo i uvek raspravljaju i odlučuju zdravstveni radnici u zdravstvenoj organizaciji u kojoj je profesionalna greška eventualno nastala a drugi organi samo u slučajevima utvrđenim zakonom ( komora kao drugostepeni organ, krivično-pravna odgovornost  ili sudski spor za naknadu štete), ili, drugim rečima, o postojanju ili nepostojanju stručne greške odlučuje zdravstvena struka a o postojanju ili nepostojanju krivične odgovornosti, odlučuje redovni sud.

Nije dobro za zdravstvenu struku, za građane, pa i državu da o postojanju ili nepostojanju profesionalne greške raspravljaju i verbalne sankcije bez dokaza izriču mediji ili nestručni građani na ulici ili pijaci a da nadležni organi ćute ili daju uopštena objašnjenja.

Četvrto, da građanin ne luta od jedne do druge institucije, pogotovu kad se uzme u obzir da je to često čovek narušenog zdravlja ili objektivno nedovoljno upućen ko je sve nadležan za rešavanje po prigovoru,

Peto, da se razvije medicinsko pravo što, pored ostalog, znači da bi trebalo preporučiti edukaciju: advokata koji se bave ili žele da bave zaštitom prava  pacijenata, kao i javnih tužilaca i sudija onih sudova koji se bave krivičnom odgovornošću zdravstvenih radnika   ili sporovima o naknadi štete pacijentima zbog stručne greške zdravstvenog radnika.

Uslovi  za  kvalitetnije obavljanje zdravstvene  delatnosti

5.U opštem smislu, to je skup različitih aktivnosti i mera kojima se  stalno unapređuje kvalitet zdravstvene zaštite, a naročito:

–          Utvrđivanje odgovarajućih standarda i protokola u  obavljanju zdravstvene delatnosti, kao što su stručno-metodološki doktrinarni protokoli i druge mere na  utvrđivanju i unapređivanju jedinstvene doktrine i metodologije u  prevenciji, dijagnostici, lečenju i rehabilitaciji bolesti.

–          Utvrđivanje uslova za obavljanje  poslova koji objektivno nose veći rizik po zdravlje i život ljudi kojima se ako ne sprečava onda bar bitno smanjuje mogućnost štete po zdravlje i život  pacijenta (optimalno radno vreme za neprekidan rad na određenom poslu, godine života preko kojih niko ne može obavljati određene poslove, obavezna oprema i dr).

–          Uvođenje obaveznog osiguranja zdravstvenih radnika od rizika profesioanlne greške. I stručan, savestan i iskusan lekar može pogrešiti i zbog  toga, osiguranje ga može rasteriti od pritiska i grča.

–          Donošenje nacionalne strategije za smanjivanje profesionalne medicinske greške.

Sankcije treba primenjivati kad su neophodne (oduzimanje licence, krivično-pravna odgovornost) ali se problemi ne mogu rešavati samo ni prvenstveno sankcijama. Štetna posledica po pacijenta nije uvek zasnovana na neodgovornom odnosu zdravstvenog radnika (lekar, zubar, farmaceut..).Strategija bi trebalo da bude zasnovana na identifikaciji svih uzroka koji  dovode ili mogu dovesti do profesionalne greške i da sadrži mere za njihovo sprečavanje i otklanjanje.

–          Stalno stručno usavršavanje zdravstvenih  radnika.

Postupak po prigovoru pacijenta

6. U  zdravstvenoj ustanovi se postupak po prigovoru odvija na sledeći način:

6.1. U svakoj zdravstvenoj ustanovi postoji služba za informisanje i prigovore građana koja na zahtev građanina:

–          informiše građanina o njegovim pravima i dužnostima kao pacijenta, u skladu sa zakonom,

–          prima prigovor građanina podnet usmeno ili pismeno na zapisnik,

–          zavisno od obima posla, ova služba može da obavlja i druge poslove za potrebe ustanove.

Internim opštim aktom stacionarne zdravstvene ustanove trebalo bi obavezati  tu službu da povremeno, recimo, jednom nedeljno, obilazi nepokretne bolesnike i da ih pita da li su zadovoljni odnosom bolničkog osoblja. Ako neki pacijent ima prigovor, dalji postupak se odvija kao da je prigovor podnet na šalteru službe. Za ove poslove, mogu se zadužiti i neki drugi radnici ustanove.

6.2. Ako iz prigovora proizilazi da je u pitanju povreda radne obaveze utvrđene kolektivnim ugovorom odnosno pravilnikom ili ugovorom o radu, služba istog dana ustupa predmet direktoru ustanove, odnosno drugom ovlašćenom licu.

O donetoj odluci po prigovoru, obaveštava se podnosilac prigovora u roku od 8 dana od dana podnošenja prigovora. Pri ovom, polazi se od pretpostavke da se kolektivnim ugovorom, odnosno pravilnikom o radnim odnosima zdravstvene ustanove, kao jedne od radnih obaveza utvrđuje i odnos prema pacijentu. Povreda te obaveze može da bude osnov za preduzimanje mera na osnovu čl. 170. (privremeno udaljenje sa posla) ili čl. 179. Zakona o radu (otkaz ugovora o radu).

Svakako, u daljem radu na pripremi zakonskih rešenja, treba oceniti da li je odbijanje zdravstvenog ili drugog radnika zdravstvene ustanove da pacijentu obezbedi ostvarivanje pojedinih zakonskih prava (na primer, pravo na obaveštenje, pravo na privatnost i poverljivost informacija i dr.), “obična“ povreda radne obaveze o kojoj se odlučuje po prethodno izloženom postupku, ili predstavlja teži oblik povrede zakona koji bi trebalo da se raspravlja na drugi način, odnosno u etičkom odboru zdravstvene ustanove.

6.3. Ako se u prigovoru tvrdi da je pogoršano zdravstveno stanje, šteta na telu ili smrt  pacijenta izazvana stručnom greškom, prigovor se istog dana ustupa etičkom odboru zdravstvene ustanove.[4] Može se obrazovati i posebno telo za razmatranje prigovora pacijenata ali se ovde predlaže da se ne povećava broj obaveznih tela u zdravstvenoj ustanovi a  etički odbor bi po svom zakonom utvrđenom delokrugu, mogao da obavlja ove poslove. No, nezavisno od toga koje bi telo obavljalo ove poslove, bitno je da o postojanju ili nepostojanju  stručne medicinske greške raspravljaju i objektivno odlučuju  zdravstveni radnici   a ne pravnici, ekonomisti ili  drugi  radnici u zdravstvenoj ustanovi.

Etički odbor razmatra  raspoloživu medicinsku dokumentaciju, može saslušati zdravstvenog radnika na koga se prigovor odnosi i po potrebi, druge zdravstvene radnike,  zatražiti da pacijenta pregleda stručni konzilijum ili zatražiti mišljenje stručnog saveta ustanove.

Izveštaj i svoj stav etički odbor utvrđuje u roku d 15 dana od dana prijema prigovora. Ako je prigovor  podnet povodom smrti pacijenta, izveštaj i stav etičkog odbora se utvrđuje u roku od  8 dana od dana prijema obdukcionog nalaza.

Izveštaj i stav etičkog odbora dostavlja se direktoru ustanove i podnosiocu prigovora u roku od 2 dana od dana utvrđivanja na sednici odbora.

Treba propisati da etički odbor svoj stav utvrđuje većinom glasova od  ukupnog broja članova odbora kao i da se eventualno izdvojena mišljenja pojedinih članova odbora moraju navesti u izveštaju odbora. Pitanje kvoruma za odlučivanje u ovom slučaju nije interna stvar već jedna od zakonskih  pretpostavki  za odgovoran rad odbora ali i za eventualne sankcije o kojima će dalje  biti reči.

6.4. Ako etički odbor smatra da je prigovor osnovan, predložiće direktoru zdravstvene ustanove, zavisno od vrste i težine povrede, jednu ili više mera, i to: da se podnosiocu prigovora isplati naknada štete ; da se pokrene disciplinski postupak kod komore zdravstvenih radnika  (oduzimanje licence ili dr) ili da se podnese krivična prijava javnom tužiocu.

6.5. Pacijent, odnosno član porodice pacijenta koji potpiše sa zdravstvenom ustanovom sporazum o isplati naknade štete, nema pravo da  pokreće druge postupke za zaštitu svojih prava.

6.6. Pravnik zaposlen u zdravstvenoj ustanovi i pravnik koji je po čl.147 Zakona o zdravstvenoj zaštiti obavezni član etičkog odbora mogu pomoći kvalitetnijem i efikasnijem radu etičkog odbora putem učešća u izradi izveštaja etičkog odbora i naročito objašnjenjem zakonskih normi o pravima, obavezama  i odgovornostima etičkog odbora i ulozi nacionalne kancelarije i komore, kao i o troškovima zdravstvene ustanove ako pacijent povede i dobije sudski spor za naknadu štete.

Pravnik zaposlen u zdravstvenoj ustanovi   bi pripremao  izveštaje o podnetim prigovorima i podnosio ih nadležnim organima u smislu čl.39 stav 8 Zakona o zdravstvenoj zaštiti. Ustvari, odgovornost za dostavljanje izveštaja upravnom odboru i ministarstvu kao i odluka etičkog odbora Nacionalnoj kancelariji treba da ima direktor ustanove.

6.7. Osnovna ideja izloženog postupka jeste da se spor, ako je moguće, okonča u zdravstvenoj ustanovi. Postupak ne vodi neko anoniman, već stručno kompetentno telo. Za verovati je da članovi etičkog odbora neće staviti svoj potpis na izveštaj kojim se prigovor odbacuje samo zbog lažne solidarnosti sa zdravstvenim radnikom koji je grešku učinio, jer takvo opredeljenje se može lako otkriti u daljem postupku.

Naime, ako etički odbor odbaci  prigovor pacijenta a organ komore ( čl.43 Zakona o komorama zdravstvenih radnika), krivični sud ili sud u parnici o naknadi štete utvrdi da je pacijent bio u  pravu, zakonom treba ovlastiti Nacionalnu kancelariju da pokrene disciplinski postupak  kod komore protiv članova etičkog odbora koji su zauzeli negativan stav po prigovoru  pacijenta. U ovakvom slučaju, grešku nije počinio samo lekar protiv koga je vođen postupak već i članovi etičkog odbora koji su se zbog svog stručnog neznanja, nemara ili lažne solidarnosti sa kolegom, ogrešili o pacijenta. Uporište za  stav o odgovornosti članova etičkog odbora nalazi se u čl.40  Zakona o komorama zdravstvenih radnika po kome član komore vrši povredu profesionalne dužnosti ili ugleda člana komore ako postupa u suprotnosti sa odredbama zakona kojima se uređuje zdravstvena zaštita, ko povredi etički kodeks….Pri tom, pretpostavka je da je etički odbor savesno obavio svoj zadatak, ne bi došlo do angažovanja  navedenih organa a time i do produžavanja  celog  postupka i  povećanja  troškova.

Takođe, polazi se od pretpostavke da većini pacijenata nije cilj da se lekar kažnjava ( oduzimanje  licence, zatvor), već da saznaju  istinu. Ako etički odbor utvrdi grešku, pacijent je istinu  saznao.

Vremenom, svi zaposleni u zdravstvenim ustanovama će shvatiti da etički odbor, Nacionalna kancelarija i komora zdravstvenih radnika,  svojim radom na izloženi način štite ugled zdravstvenih ustanova i ugled i dostojanstvo svih zdravstvenih radnika a pojedinac koji iz bilo kojih razloga učini grešku, shvatiće da više nema lažne solidarnosti i da mora da odgovara.

Prošireni delokrug etičkog odbora i njegovu odgovornost treba urediti Zakonom o zdravstvenoj zaštiti.

7. Pacijent nezadovoljan uslugom zdravstvenog radnika koji obavlja privatnu praksu ili radnika koji za njega radi, ima pravo da uloži prigovor.

Na prigovor se mora odgovoriti u roku od 8 dana od dana prijema prigovora, odnosno 8 dana od dana prijema obdukcionog nalaza.

Ako pacijent potpiše sporazum sa zdravstvenim radnikom  o naknadi štete, nema pravo da se obraća drugim organima za zaštitu svojih prava.

Osnovna ideja je da  se slično postupku u zdravstvenoj ustanovi, spor okonča u odnosima pacijenta i zdravstvnog radnika.

8. Ako građanin nije dobio odgovor na svoj prigovor  u zakonskom roku ili je nezadovoljan odgovorom, dalji postupak se može odvijati  na više načina:

–          Ako je problem iz nadležnosti organizacije  zdravstvenog osiguranja, građanin se obraća toj organizaciji.(npr.spor o troškovima lečenja koji padaju na teret pacijenta)

–          Ako građanin smatra da ima pravo na naknadu štete a ona mu nije ponuđena ili nije prihvatio ponuđeni iznos, može povesti spor kod redovnog suda ili kod  nadležne komore zdravstvenih radnika.

–          U svim drugim slučajevima, građanin ima pravo da se obrati Nacionalnoj kancelariji za zaštitu prava pacijenata (u daljem tekstu: Nacionalna kancelarija).

9. Predlaže se da Nacionalna kancelarija bude nezavisan državni organ u zdravstvenom sistemu[5] čijeg direktora bira i razrešava Narodna skupština Republike Srbije i koji njoj odgovara za svoj rad i rad kancelarije. Time bi se omogućila samostalnost, nezavisnost i odgovornost  kancelarije.

Kako građani sa cele teritorije Republike  ne bi bili prisiljeni da putuju u sedište Nacionalne kancelarije, može se ispitati mogućnost da se u većim gradskim  centrima formiraju isopostave odnosno druge vrste unutrašnjih organizacionih jedinica Nacionalne kancelarije.

10. Može se postaviti pitanje da li je Nacionalna kancelarija potrebna u uslovima jačanja uloge etičkog odbora na prethodno izloženi način  i  zakonom utvrđene uloge komore. Odgovor je potvrdan.

Prvo, zakonom proširen delokrug etičkog odbora ne znači automatski i promenu svesti i ponašanja u svim sredinama.Takva  promena  traži vreme i uporan  konkretan rad. Takođe, pacijenti, opravdano ili ne, mogu biti nezadovoljni stavom etičkog odbora.

Drugo, treba uvesti načelo dvostepenosti u rešavanju po prigovoru pacijenta. Prema važećoj zakonskoj koncepciji, protiv negativnog odgovora zaštitnika pacijentovih prava, ne može se uložiti žalba nekom drugom organu u zdravstvenoj ustanovi.Takođe, po važećem zakonu, ni komora nije drugostepeni organ jer ona pokreće disciplinski postupak po svojoj slobodnoj proceni.

Primena načela dvostepenosti se u ovoj oblasti uvodi na poseban način, osnivanjem nacionalne kancelarije. Podvlači se na poseban način, jer se ne predlaže da Nacionalna kancelarija pokreće postupak kod komore kao drugostepenog organa uvek kada je građanin nezadovoljan stavom zdravstvene ustanove već samo kad ta kancelarija oceni da ima osnova za pokretanje postupka kod komore. Ni  javni tužilac ne pokreće krivični postupak na osnovu svake krivične prijave koju dobije već samo kad  ispita navode iz prijave i utvrdi da ima osnova za  krivično gonjenje.

Treće, nije bez značaja ni činjenica da je komora  interesna organizacija samo zdravstvenih radnika što u važećem zakonskom konceptu otvara mogućnost sumnji da će prvenstveno štititi interes svojih članova.

11. Postavlja se pitanje da li bi se osnivanjem nacionalne kancelarije  duplirale institucije koje se bave zaštitom prava gradjana jer je čl.38 Ustava obrazovan Zaštitnik gradjana kao nezavisan  državni organ koji štiti prava gradjana.U toj funkciji-zaštitnik prava gradjana jeste sličnost izmedju ove dve institucije.

Postoje i značajne razlike. Naime, prema čl.1 st.1 i 2 Zakona o zaštitniku gradjana «Ovim  zakonom ustanovljava se Zaštitnik gradjana kao nezavisan državni organ i štiti prava gradjana i kontroliše rad organa državne .uprave.,organa nadležnog za pravnu zaštitu imovinskih prava i interesa Republike Srbije, kao i drugih organa i organizacija, preduzeća i ustanova kojima su poverena javna ovlašćenja (u daljem tekstu: organ .uprave).

Zaštitnik gradjana se stara o zaštiti i unapredjenju ljudskih i manjinskih sloboda i prava.«

Kao što se vidi, Zaštitnik gradjana ima široko polje rada ali je usmeren na rad organa .državne uprave i različitih organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja.

S druge strane, zdravstvene ustanove i privatna lekarska .praksa nisu ni organ državne uprave niti organizacije kojima su poverena javna ovlašćenja. Zdravstvena delatnost nije ni »obična« ni privredna delatnost koja se odvija po zakonima tržišta već delatnost od posebnog značaja za društvo, kao što je to, recimo i obrazovanje (ranijim ustavima te su delatnosti bile definisane kao delatnosti od posebnog društvenog interesa). Zbog toga se ta delatnost obavlja po posebnim pravilima utvdjenim zakonom i drugim  aktima ali te delatnosti se ne obavljaju kao povereno javno ovlašćenje.

Predlaže se da Nacionalna kancelarija ima isto ovlašćenje kakvo ima Zaštitnik gradjana po čl.20 stav 2 Zakona, a to je da nadležnom organu podnese zahtev odnosno prijavu za pokretanje krivičnog ili prekršajnog  postupka.

Takođe, predloženim delokrugom rada, Nacionalna kancelarija ne ulazi u zakonom definisan  delokrug drugih organa i tela u zdravstvenom sistemu, kao što su, Zdravstveni savet Srbije, Etički odbor Srbije  i  republičke stručne komisije.

Zakonom  o zdravstvenoj zaštiti i Zakonom o komorama zdravstvenih radnika regulisali bi se položaj, ovlašćenja i druga pitanja od značaja za  rad  Nacionalne kancelarije.

12. Nacionalna kancelarija ima sledeća ovlašćenja:

12.1. Ako utvrdi  da podnosilac pretstavke koji traži njenu zaštitu, nije podneo prigovor zdravstvenoj ustanovi, odnosno zdravstvenom radniku koji obavlja privatnu praksu, uputiće  ga da taj prigovor podnese i tek kad se okonča postupak po prigovoru, može se  po potrebi obratiti Nacionalnoj kancelariji. Takav načelan stav znači da se prigovor mora uvek  prvo razmatrati u  zdravstvenoj organizaciji u kojoj je eventualni problem nastao i ako se tu reši, ne ide se dalje.

12..2. Kad pretstavku uzme u postupak, Nacionalna kancelarija može:

–          od zdravstvene ustanove , odnosno zdravstvenog radnika koji obavlja privatnu praksu tražiti medicinsku i drugu dokumentaciju i saslušati zdravstvenog radnika na koga se pretstavka odnosi; nepostupanje po ovom zahtevu treba da bude kažnjivo kao prekršaj;

–          zatražiti  stručno mišljenje  od stručne  ustanove (na primer, referentna ustanova iz čl.82  ili zavod iz čl.81 Zakona) i / ili Srpskog lekarskog društva.

Ideja je da  se nacionalna kancelarija može osloniti  i na nezavisne zdravstvene radnike a ne samo da bez provere, veruje ili ne veruje dokumentaciji koju dostavi zdravstvena ustanova na koju se pretstavka odnosi.

Zakonom ne treba utvrđivati rok u kome Nacionalna kancelarija mora zauzeti stav  po pretstavci građanina, jer kao što je prethodno navedeno, u  konkretnom slučaju nacionalna kancelarija može obaviti jednu ili više prethodnih radnji (pribavljanje dokumentacije ili stručnog mišljenja i dr) za koje  je potrebno različito vreme.

12.3. Kad razmotri svu pribavljenu medicinsku dokumentaciju i druge dokaze, Nacionalna kancelarija može :

– Podnosioca pretstavke obavestiti sa odgovarajućim obrazloženjem da je njegova pretstavka neosnovana. Protiv takvog stava, građanin ne može uložiti žalbu  ili drugo pravno sredstvo, jer nacionalna kancelarija po ovom projektu nije organ koji donosi konačne odluke kakve donosi sud u parničnom ili krivičnom postupku ili organ uprave u upravnom postupku.  Građanin nezadovoljan ovakvim stavom, može podneti krivičnu prijavu ili povesti  sudski spor za naknadu štete.

– Ako Nacionalna kancelarija oceni da je pretstavka osnovana, može zavisno od  vrste povrede zakona, podneti krivičnu prijavu nadležnom javnom tužiocu, zahtev za pokretanje prekršajnog postupka  ili predlog nadležnoj komori zdravstvenih radnika za pokretanje postupka iz nadležnosti komore (oduzimanje licence, disciplinske mere ili naknada štete).

U  postupcima pred komorom, Nacionalna kancelarija ima položaj stranke, odnosno položaj zastupnika  stranke u postupku posredovanja za naknadu štete.

Predlaže  se da u  postupcima u komori, Nacionalna kancelarija ima položaj stranke jer zastupa interese građanina  čije je pravo povređeno ali istovremeno kao državni organ, istupa i u  ime države koja je svojim zakonom utvrdila da onaj ko učini određenu povredu prava pacijenta, mora da snosi posledicu.

Prema čl.46 stav 2 Zakona o komorama zdravstvenih radnika, član komore protiv koga je vođen disciplinski postupak, može pokrenuti upravni spor  protiv određenih konačnih odluka suda časti. Pravo pokretanja upravnog spora zakonom treba dati i Nacionalnoj kancelariji kad je kao stranka učestvovala u postupku pred sudom časti. Jer, ako zdravstveni radnik smatra da je sud časti odlučio na njegovu štetu suprotno zakonu, tako i Nacionalna kancelarija može smatrati da je suprotno zakonu, sud časti  odlučio u korist zdravstvenog radnika protiv koga je vođen postupak ( zdravstveni radnik je oslobođen odgovornosti ili je izrečena blaža mera).

Prihvatanje izloženih predloga  znači da bi Zakonom o komorama zdravstvenih radnika, uloga komore bila u izvesnoj meri izmenjena.Naime, komora ne  bi po svojoj slobodnoj proceni kao sada, odlučivala da li će ili neće pokrenuti postupak, već bi bila dužna da to učini kad zahtev podnese nacionalna kancelarija. Istovremeno, komora bi bila u izvesnoj meri rasterećena od pritužbi ili pritisaka pacijenata, jer bi Nacionalna kancelarija izlazila pred komoru samo kad ima sigurne dokaze.

12.4. Za razliku od mnogih drugih zemalja u kojima se javno zna koliko je zdravstvenih radnika odgovaralo za učinjenu grešku, u našoj zemlji se mogu čuti samo nezvanični, orijentacioni podaci.

Predlaže se da se Nacionalnoj kancelariji zakonom stavi u nadležnost da vodi registar izrečenih mera za povredu prava pacijenata. To istovremeo podrazumeva i obavezu:

-zdravstvene ustanove i  zdravstvenog radnika u privatnoj praksi da dostavi odluku kojom je uvažen prigovor pacijenta,

– komore zdravstvenih radnika da Nacionalnoj kancelariji dostavlja primerak pravosnažnih odluka o privremenom oduzimanju licence i izrečenim disciplinskim merama zbog povrede prava pacijenata i odluka povodom posredovanja u sporu o naknadi štete;

– redovnih sudova da dostavljaju primerak pravosnažnih sudskih odluka o krivičnoj odgovornosti i obavezi naknade štete zbog povrede prava pacijenata.

Zainteresovani građanin bi na ovaj način mogao da sazna da li su protiv određenog zdravstvenog radnika kod koga želi da ide, vođeni i kakvi postupci.

Na osnovu podataka iz registra, Nacionalna kancelarija prati i analizira kretanje povreda prava pacijenata i o tome, sa svojim mišljenjima i predlozima, obaveštava Vladu Republike  Srbije i odgovarajuće komore zdravstvenih radnika.

Zašto obaveštavati Vladu? Po Ustavu, Vlada predlaže zakone i odgovorna je Narodnoj skupštini za politiku Republike Srbije, za izvršavanje zakona i za rad državne uprave (čl.123 i 124 Ustava). Nacionalna kancelarija bi mogla predložiti Vladi, na primer, da se pojača aktivnost zdravstvene inspekcije u okviru njenih nadležnosti; zakonom pooštre sankcije za povredu zakona; smeni direktor zdravstvene ustanove čiji je osnivač Republika i dr.

U čl.18 stav 1 tač.10 Zakona o zdravstvenoj zaštiti predviđeno je uspostavljanje zdravstvenog informacionog sistema ali se predlaže da Nacionalna kancelarija vodi registar da bi obavljala sve poslove o kojima  je bilo reči, pri čemu se ne radi samo o statističkim podacima.

12.5.Trebalo bi zadužiti Nacionalnu kancelariju da Vladi predlaže nacionalnu strategiju za smanjivanje profesionalne medicinske  greške ( edukacija zdravstvenih radnika, obezbeđivanje sredstava za nabavku i korišćenje savremenije opreme, unapredjivanje organizacije rada i druge aktivnosti zavisno od konkretnih uslova i potreba).Ta strategija bi se pripremala u punoj saradnji sa Ministarstvom, Lekarskim komorom, Srpskim lekarskim društvom, udruženjima za zaštitu prava pacijenata i drugim  relevantnim činiocima.

12.6. Godišnji izveštaj o svom radu i uočenim pojavama, Nacionalna kancelarija bi podnosila Narodnoj skupštini.

13. U pojedinim zemljama na web sajtu nacionalne institucije objavljuju se odredjeni konkretni podaci o pravosnažno  utvrdjenim lekarskim greškama: inicijali pacijenta, sažet opis štete koja je pričinjena pacijentu lekarskom greškom, visina isplaćene novčane naknade i dr. Na ovaj način, država ne krije od javnosti učinjene lekarske greške i propuste zdravstvenih ustanova. Objavljeni podaci mogu preventivno delovati na lekare i ustanove da se potrude da greške ne čine i kakve su posledice za grešku počinjenu svesno neodgovornim činom ili iz nehata.

14. Da li osnivanje Nacionalne kancelarije, znači novo opterećenje za budžet?. Ako bi Nacionalna kancelarija bila organizovana kako je u ovom projektu predloženo, ona bi direktno ili indirektno uticala na povećanje efikasnosti rada a time i smanjenje troškova za rad više organa i organizacija , što se može videti iz sledećeg:

14.1. Važeći zakonski koncept zaštitnika prava pacijenata je posebno radno mesto u svakoj zdravstvenoj ustanovi i samim tim trošak bez obzira na stvarni obim poslova.Trošak je objektivno veći jer taj zaštitnik ne može objektivno i efikasno da reši problem.

Dakle, ako bi se postupak po prigovoru građanina odvijao na kvalitetniji način i većina građana bila zadovoljna dobijenim odgovorom, smanjili bi se pritisci na organe van zdravstvene ustanove koji se bave  zaštitom prava pacijenata (komora, tužilaštvo, sud) a time i troškovi za njihov rad..

Pri tom, postojanje Nacionalne kancelarije  bi trebalo da deluje preventivno kako na zdravstvene radnike tako i na zdravstvene ustanove jer su svesni da učinjenu grešku ne mogu lako zabašuriti, lažno se solidarisati ili računati na neukost bespomoćnog pacijenta.

14..2. Građanin je objektivno često neuk i može da izazove možda nepotrebne ili duge postupke, na primer, njegov je subjektivni osećaj da je učinjeno krivično delo i odmah podnosi krivičnu prijavu ili objektivno nije u stanju da  sam pribavi svu neophodnu medicinsku dokumentaciju ili druge dokaze.

Sve to se otklanja angažovanjem Nacionalne kancelarije koja neće podnositi krivičnu prijavu ili pokretati  postupak kod komore na osnovu subjektivnog osećaja već na osnovu validnih dokaza i time će olakšati rad organa kojima se obraća.

14.3. Osnivanjem Nacionalne kancelarije, prestaje angažovanje zdravstvene inspekcije po prigovorima pacijenata.

X

X             x

Predlaže se da se na izloženim osnovama, Zakonom o zdravstvenoj zaštiti uredi položaj, organizacija i delokrug Nacionalne kancelarije  i  proširi nadležnost i odgovornost etičkog odbora zdravstvene ustanove i da se Zakonom o komorama zdravstvenih radnika uredi položaj  Nacionalne kancelarije u postupcima  koji se vode u tim komorama.

11.12.2007

---

[1] Sl.glasnik Republike Srbije, br.107 /05. S obzirom da je Zakonom o komorama zdravstvenih radnika obrazovano 5 komora prema vrsti zdravstvene delatnosti, u daljem tekstu pominje se samo “komora”, što u konkretnom slučaju može biti  lekarska, stomatološka, ili neka druga komora

[2] svako može misliti da je u odličnoj  psihofizičkoj kondiciji ali iskustva  u nekim oblastima pokazuju da nakon višečasovnog bavljenja određenim poslom ili u određenoj starosnoj dobi, nastaje premor i opada koncntracija, čime se bez namere ili nehata izvršioca rizikuje život ljudi ili imovina veće vrednosti ( na primer, kontrolori leta na aerodromima, piloti civilnog vazduhoplovstva i dr). Zbog toga su u takvim slučajevima propisana odgovarajuća ograničenja.

[3] Politika, 6.12.2007 str.8

[4] Eticki odbor je stručno telo u svakoj zdravstvenoj ustanovi koje prema cl.147 Zakona prati pružanje i sprovođenje  zdravstvene zaštite na načelima profesionalne etike..

[5] U nekim drugim oblastima subjekt sa posebnim ovlašćenjima takodje ima poseban pravni status kao na pr.Radiodifuzna agencija koja je nezavisna organ sa javnim ovlašćenjima u sistemu radio difuzije.

http://www.thepetitionsite.com/22/peticija-za-osnivanje-nacionalne-kancelarije-za-zastitu-prava-pacijenata/